Fudbal u Crnoj Gori – roba sa greškom!

2
342

Taman smo nekako prežvakali poraze od Luksemburga i Farskih Ostrva i okrenuli se klupskom fudbalu, desilo nam se da je utakmica Prve lige prekinuta zbog nezadovoljstva sudijskim odlukama. Optužbe protiv sudije da je izrekao uvrede na rasnoj osnovi jednom igraču su stepen više, nešto novo, podjednako teške i upozoravajuće. Život me naučio da ne mogu da vjerujem ni sebi, a kamoli akterima utakmice koja je donijela i previše tenzije za ovo doba godine, sačekaću da se donesu neke odluke i da iza tih odluka neko stane, da bih mogao da ih komentarišem.

Ono što mogu, sa daljine, pokušaću da ne razumijem, zbog čega se na crnogorskim terenima dešavaju ovakve stvari. Nije mi jasno zašto neko urušava proizvod koji je teškom mukom došao na ekrane regionalne sportske televizije i dobio važan segment, ravnopravan tretman kao i sve lige iz regiona, iako je potpuno jasno da mi trenutno, igračkim kvalitetom, stanjem uma u klubovima, infrastrukturom, igrama u evropskim takmičenjima ne zaslužujemo taj tretman.

Bio sam tužan dok sam slušao i gledao kako fudbaleri Zete napuštaju teren, mislim da to nikako nije dobar način da se pokaže odnos prema eventualnoj nepravdi. Šta god sudija uradio, kakvu god odluku donio, to nije razlog da se u jednom trenutku ekipa povuče sa terena, bude u situaciji da bude žestoko kažnjena, da se nekako poništi sve što je uradila do sada. Neki novac je uložen, neke utakmice su se odigrale, neki momci su tu, vjeruju u svoju bolju fudbalsku budućnost, koliko god nepravde palo na njihova leđa, napustiti utakmicu zato što je sudija imao bilo kakav kriterijum je jednostavno pogrešno.

Još je pogrešnije iz vizure Zete koja je već u prošlosti ostala bez jedne titule zahvaljujući sličnim stvarima. U sezoni kada su na kraju imali šest bodova više osvojenih od rivala, upravo su ostali bez trofeja zbog kršenja pravila koja postoje da bi se poštovala. Znam, nije lako, ako primjetite da nemate isti tretman, znam da je uvijek teško ako znate šta ste prošli, koliko se mučili da dođete do nečega, ali ako imate vagu i znate koliko gubite kad tas zalegne na pogrešnu stranu, treba biti mudar, pametan, iskoristiti sve što se može, prije nego se napravi tako radikalan potez.

Isto tako, ako se ispostavi da su tvrdnje fudbalera Zeta da je vrijeđan na rasnoj osnovi ispravne, shvatam bijes i ogorčenost, shvatam prkos i pokušaj da se stanje promijeni. Shvatam odgovornost da se ukaže na problem, da se problem skenira, secira, odbaci, prije nego počne da se širi poput zaraze. Pred čelnicima disciplinskih komisija u saveza, pred delegatom, sudijama, fudbalerima koji su uključeni u incidente, teški su dani, jer opet, rekla-kazala nije kriterijum po kojem želite da se ponašate.

Danas sam želio da pišem o nečemu drugom, ali mi je žao što moram o ovome. Nekako mi se čini da mi kao društvo, a pogotovo tzv. sportski radnici, nikako ne prepoznajemo snagu i mogućnosti sporta. U ovom trenutku, umjesto da se hvalimo kako smo učesnici, ponoviću, izuzetno značajnog televizijskog projekta koji je fenomenalan iskorak u bilo kom smislu na prostorima bivše Jugoslavije, mi tražimo načine da opravdamo ono što se desilo, razmišljajući o posledicama, nikako o uzrocima.

U ovom trenutku kamere televizije sa nacionalnom frekvencijom su na svim crnogorskim prvoligaškim i drugoligaškim terenima. U ovom trenutku na svim tim terenima osim zvaničnih lica, članova uprava, zabranjeno je prisustvo gledalaca. U takvoj atmosferi mnogo bolje se nego inače čuje svaka riječ i samih aktera, a pogotovo onih koji se nalaze oko kamera i komentatora. Zbog posla kojim se bavim često i rado gledam kakav se fudbal igra, šta pričaju komentatori, znam da svi mogu bolje, ali je porazno da mi uvijek od dešavanja sa terena i glasa komentatora pažnju razvuku glasovi sa strane.

To što čujete od tzv. sportskih radnika, uglednih bivših i sadašnjih fudbalera, arsenal uvreda, najprizemnijih psovki, najgorih mogućih kletvi za zvanične učesnike utakmice je katastrofa. U momentu kada se neko žestoko potrudi da do nas dođe slika, ton, glas komentatora, pažnju skreću psovke koje se ređaju u nizu, bijes, agresivnost, udarljivost, neuravnoteženi krici, ljudi koji su očigledno na sve spremni da bi njihova ekipa došla do neke prednosti.

Ne kažem da smo mi jedini i posebni u tome, ali sada, kada te specifičnog žamora sa tribina nema, pa makar bilo i 200 gledalaca, kada nema te žive energije sa tribina, navijačkih grupa bilo koje vrste i brojke, kada nema tog sitnog čavrljanja je li neko dobar ili manje dobar na terenu, sitnih stručnih analiza i sugerisanja treneru da se izvrši određena zamjena, bez tih čudnih taktičkih ideja kako i na koji način doći do pobjede koji dolaze sa tribina, osuđeni smo na rečnik koji vjerovatno i najbolje opisuje na koji način funkcioniše i kako se razmišlja u našem klupskom fudbalu.

Volio bih da svako od vas, koji se usudi da pročita ovo do kraja, da pogleda reprizu duela sa stadiona pod Malim brdom, između Petrovca i Dečića, da se uvjeri u kvalitet vokabulara ljudi koji su bili na tribinama, gdje su neki od njihi dodatno pojačali utisak kada su zamoljeni od strane delegata da napuste sportski događaj, ta doza nepoštovanja i svojih i tuđih, nekog čovjeka u crnom koji je tu da dijeli neku pravdu, nepoštovanje prema lopti i igri za momke koji pokušavaju da igraju fudbal u blatu.

Na početku ove fudbalske sezone, napravio sam mnogo razgovora sa prijateljima, pokušavajući da animiram neke da napravimo podcast u kojem bi se pričalo isključivo o crnogorskom klupskom fudbalu, po ugledu na region. Kada odgledate podcast tipa Utakmicu po utakmicu, koji rade momci sa Hrvatske nogometne televizije, dođe vam da plačete od muke, jer shvatate da tamo neko više voli fudbal nego što ga volite vi. I gledate i slušate, iako ne možete da povežete aktere i uloge, ali danas znam za Pera Bočkaja, Kolingera, Gržana, Igora Silvu i ostale.

Pitam se, koliko će vremena proći dok ne dođemo u situaciju da iz punih usta pričamo o majstorijama Vuljaja, Raija, Prcka, Draška, Boža, Camaja, Rudovića, Markovića, Strikovića, Osmajlića, Gige, Bogdana, Šalete, Terze, Ćela, Osmajića, Vukčevića, Mrvaljevića, koliko će nam trebati da shvatimo da je sport fenomenalan način da neki mladi ljudi pokažu svoj kvalitet, nađu put do egzistencije i kasnije to neko znanje iskustvo, novac, ulože u generacije koje dolaze.

Koliko nam treba vremena da shvatimo da je sve ovo što se dešava na terenima Prve i Druge lige naše, a ne prćija nekakvih jako ”važnih” pojedinaca željnih bitnosti makar jednom u nedjelji, makar vikendom, na potpuno pogrešnom mjestu, u potpuno pogrešno vrijeme, spremnih da ”izduše” jer je tako njima najbolje.

Osjećaj za opšte dobro je odavno iščeznuo sa ovih prostora, ali nemogućnost nekih da shvate da ako su oni dobri, a svi ostali loši, da to nije dobro, za sve, opstaje. Klubaštvo i sitni interesi, ne prihvatanje kritika, ne prihvatanje sugestija, ne uzimanje u obzir dešavanja, ponavljanja, uništavaju sve urađeno, na terenu i van njega. Bez jakih klubova, spremnih da prave promjene, da se izdignu iz ove umorne kolotečine, nema ni bolje lige. A bez bolje lige, ovaj proizvod ima vrlo ograničen rok trajanja i jako je kvarljiv, zato ga izgleda treba čuvati na hladnom i mračnom mjestu.

2 KOMENTARI

  1. Kod nas je sve moguce, ovako nesto bi bilo najstrozije sankcionisano u nekoj uredjenoj zemlji. Sva prica je suvisna jer nista ne mozemo promijeniti dok se mi kao nacija kulturno ne uzdignemo.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име