Fudbal – konekcija sa Evropom?

17
112
Ararat iz Jermenije, finski KUPS, Flora iz Estonije, irski Dundalk, KI Klaksvik sa Farskih Ostrva, neki su od fudbalskih timova koji će igrati plej-of utakmice za ulazak u grupnu fazu Lige Evrope, crnogorski klubovi neće. Godinama se dešava isto, nakon što ostanemo bez predstavnika u evropskim takmičenjima, prebiramo po rezultatima ostalih, postoji li neka naša fudbalska konekcija sa Evropom, koju smo po nekima, davno izgubili, a po drugima, koju nikad nijesmo ni imali.

Imena klubova koji su prošli dalje, nijesu trn u oku našim, jednostavno predstavljaju novu fudbalsku normalnost, koju smo godinama pokušali nevješto da izbjegnemo, govoreći da ne pripadamo fudbalskim liliputancima, ali kada su nas rezultati demantovali, okrenuli smo se onoj drugoj floskuli da danas fudbal igra svako, da svi nalaze način da ulažu, napreduju, da prebacuju u veću brzinu, dok mi guramo naše, sa podignutom ručnom. Fudbal je postao previše dobar biznis da ne možemo da shvatimo i da je naš crnogorski klupski proizvod pun potencijala koji se ili pogrešno koristi ili se ne može valorizovati.

Ne mislim da je UEFA idealna sportska organizacija, niti postoji takva, u biznisu i u sportu, ali je jedna od onih rijetkih koja daje dovoljno dobru šansu da naplatite uloženo u toku godine, aktivirajući premije za ulazak u njihova takmičenja. Novac koji se dobija od raznih vrsta marketinga, prije svega tv prava nije neograničen i vjerovatno ne zadovoljava one velike i najveće, ali za klubove poput crnogorskih, sa budžetima koji su takvi da se većina godišnjih potkrpi sa evropskim čekom, dovoljno je dobra zaleđina za sve poteze koje morate da napravite u toku sezone.

Dovoljno dobro je izraz koji koriste naši klubovi godinama, potpuno opterećeni pozicijama na tabeli ili kup takmičenjem, koji daju mogućnost izlaska do evropskog bilborda, kvalifikacija za Ligu Evrope ili Ligu Šampiona, ako baš pucamo visoko, a ne možemo i ne smijemo dok nam se ne dogodi makar plej-of runda i inicira neka nova fudbalska groznica.

Ono što je uradila Sutjeska prošle sezone ili Budućnost u ovoj, dovoljno govori o tome koliko je malo potrebno da se sportisti, fudbaleri, ti klubovi, nađu u centru pažnje javnosti, budu tretirani kako zaslužuju oni koji nas predstavljaju na terenu.

Prolazak Sutjeske protiv Slovana, Budućnosti protiv Astane su iskre koje bi mogle da se pretvore u fudbalsku vatru ako se u nekom vremenskom periodu, što kraćem, promijeni percepcija o tome kako se dolazi do rezultata u Evropi i šta je sve potrebno da se rizikuje, čega da se odrekne, šta da poboljša da bi se došlo u situaciju da od jedne pobjede, stvorimo dvije, makar da imamo dva kluba koja će u istoj evropskoj predigri u isto vrijeme, ubilježiti nešto slično, po cijenu da ćemo opet početi da se bahatimo da smo fudbalski giganti u odnosu na Luksemburg ili Farska Ostrva.

A nijesmo, to je jasno odavno, jer smo se samozadovoljili sa ta tri garantovana mjesta koje vode u Evropu po stanju na tabeli, dok to četvrto nekad i dođe kroz titulu osvajača kupa. Kad se dođe to tih pozicija, upiše se suma koja se dobija, pa se krene sa kalkulacijama koliko treba još novca da se zatvori budžet. Naši klubovi i dalje gledaju prema opštinskim kasama kao socijalnim ustanovama, službama prve pomoći i zaštite, postavljajući se kao žrtve fudbala, ne pokušavajući da se pretvore u predatore. Ta percepcija fudbalske stvarnosti je pogrešna, ne samo ovdje, svuda gdje se dešava, jer upravo je fudbal rijedak sportski biznis gdje novca ima, a treba naći način da se do njega dođe.

Prvo i osnovno je, šta mi nudimo kao konačan fudbalski proizvod, da li su naši klubovi spremni da kroz rad sa mlađim kategorijama, na ovom evropskom bilbordu od nekoliko utakmica, ako se dese, predstave mlade snage koje bi možda bile interesantne na tržištu. Ako već rezultatom ne možemo da se guramo među veće, da li imamo snagu da ”napravimo” fudbalera koji će skrenuti pažnju i predstavljati nas individualno na višem nivou.

Letimičan pogled ka sastavu seniorske reprezentacije govori o tome da momci koji dolaze iz domaće lige, a konkurišu za prvi nacionalni tim teško mogu da se predstave kao idealan fudbalski proizvod, najčešće zbog svojih godina, sve češće zbog CV-a, koji u par stavki govori, probao, pa se vratio.

Osnovna teza sastoji se u tome, da li se dovoljno radi dobro sa mlađim fudbalerima, koji lige oni igraju, kakav je kvalitet i intenzitet tog takmičenja i da li se sve svodi na onih nekoliko utakmica reprezentacija u kojima oni učestvuju, sa kim i čim se mjere i da li im je omogućena prolaznost do prvog tima, osim po slovu pravila, jer danas klinci imaju mogućnot da samo na osnovu svojih godina, a možda ne kvaliteta igraju prvoligaške utakmice, tih dva puta po devedeset i kusur minuta može da se rasporedi i na više njih, ali ne manje od dva.

Da li su naša djeca upala u ono samozadovoljstvo sa početka koje jako dobro ide sa likom i djelom većine sportskih radnika, pa svjesni da pravi proces selekcije ne postoji, jednostavno ne moraju da zapnu više, rade bolje, budu brži i jači od igrača koji su stariji i iskusniji.

Ta mladost zna da bude neoprezna i sa manjkom iskustva, zna da pogriješi, ali može da bude i nepredvidiva i pokretač ozbiljnih procesa, u sportu i životu ako je kanalisana i usmjerena na pravi način. Sada nije, jer treneri u ovom trenutku imaju dva zadatka, da izaberu najboljih 11, pa onda da izaberu koja dva mlada igrača, ispod 21 godine, njihovim timovima manje smetaju, što se jasno vidi iz situacija kada treneri ne moraju da se bave tom kombinatorikom u evropskim utakmicama.

Naši mladi ljudi nikako da moraju da nađu način da se izbore za svoje mjesto, a to osim dekretom, pravilnikom fudbalskog saveza, rijetko uspijevaju. Da, neko će navesti primjere da postoje klubovi koji ”forsiraju” mlade, ali su ”uslovljeni” brojnim faktorima, a jedan od njih je svakako budžet. Mladi igrač svoj klub ne košta, preciznije ne košta mnogo, njihove plate su samo promili u finansijskim okvirima, pojedini troše više na deterdžent nego na stipendijske ugovore, pa je ekonomska logika više nego jasna.

Jasno je da se u fudbalu, kao i u svakom biznisu, ne može ništa stihijski, pogotovo sa činjenicom da nova normalnost ne nudi sponzorsku ekonomsku sigurnost. Bez jasno postavljenog sistema i osovine, iste trase kojom se ide na relacijama trener, sportski direktor, direktor, predsjednik, bez trpnog glagolskog pridjeva u vidu fudbalskih akademija kojima treba vremena da usvoje nove sisteme rada i ponude nove snage, opet ćemo doći u situaciju da brojimo ko je sve to prošao do određene runde, a mi eto nijesmo. Sreća jeste jedan faktora u životu, ali pozivati se na sreću uvijek ili često, gledanje u pasulj da se poklopi žrijeb, teška je disciplina koja se po pravilu završava velikim očekivanjima i isto takvim razočaranjem.

Nekada se desi da učenik iskoristi manjak koncentracije nastavnika i profesora, pa na nekom kontrolnom, kolokvijumu, ispitu, prepiše od prvog do, ispred, iza ili pored sebe, pređe prepreku i tako sebi omogući kratko zadovoljstvo prije nego pređe na sledeći nivo koji je još teži, zahtjevniji, obimniji i mnogo komplikovaniji jer je onaj osnovni preskočen, ne postoji temelj, pa onda je vrlo teško doći do krova. Nekako smo uvijek viješti da prepisujemo i da vrlo teško usvajamo ono što mnogi već ponavljaju kao mantru godinama, stečeno znanje usavršavaju, dok mi čekamo profesora koji će se zamisliti i dozvoliti nam da se provučemo.

Fudbalskih profesora spremnih da ne misle o svojoj budućnosti je sve manje, smanjuje se i njihovo pravo na grešku. Protok vremena čini da nam se kapija u koju moramo da uguramo nekako to fudbalsko znanje i potencijal koji imamo smanjuje, svake godine gledamo neke vozove koji nam odlaze, a mi za njima uporno kaskamo, čekajući nizbrdicu, da ubacimo u ler i sačuvamo neko gorivo, koje je odavno izlapilo jer slabo upotrebljavamo papučicu za gas.

Dok plutamo tako niz pučinu i gledamo horizont na kojem su Ararat, KUPS, Flora, Dundalk i KI Klaksvik, zaslijepljeni sopstvenom veličinom koja se može samo vidjeti u ogledalu, neka naša djeca rastu, prerastaju i odustaju, jer smo ih pogrešno naštimovali, nijesmo se bavili njima i nijesmo im dali šansu da budu bolji. Dok god budemo oholi prema generacijama koje dolaze, postaćemo preci spremni da podijele fudbalsku ribolovačku priču za koju nećemo imati potomaka da je saslušaju.

17 KOMENTARI

  1. Nasi klubovi mogu da imaju nekakvu buducnost samo ako ih privatizuju fabrike ili korporacije koje dodju u CG i uloze pare u neku fabriku,u proizvodnju,pa ujedno kupe i klub,kao neki konzorcijum (ako se zakonom o sportu ulaganje u sport oslobodi poreza),recimo da dodje Samsung,Tojota,Panasonik,Tosiba,Soni,Dzeneral Elektrik,neka velika industrija hrane,vode,piva,sokova i slicno,da naprave velike pogone,pa da klub bude jedan dio korporacije,nesto kao PSV ili Leverkuzen i sl. inace sve druge privatizacije u duhu istocnjackih despotija i diktatura nemaju nikakvu buducnost. A da bi takve firme dosle potrebno je potpuno drugacije stanje u drzavi i u mentalitetu naroda.

    • Nazalost,svuda u svijetu sport tako funkcionise bez jakih sponzora nema ni vecih uspjeha.E sad ovo sto nasi ovako postignu bez icega i jeste uspjeh jer je dosao iskljucivo od talenta koji ti mladi igraci neosporno imaju.

  2. Ja licno kad vidim ko trenira djecu malu u fubdalu nije mi dobri…ne strucni ljudi …ljudi koji gledaju samo novac kroz ljude …kad se promjene treneri I kad neko bude dosao normaln ko ce usmjerit tu djecu da igraju I da ih nauce onda ce se I vidjet rezultati….imamo toliko talentovane djece za sport Al nema ko da ih vodi….nazalost

  3. Svaki nas sportista vec u mladjim danima bjezi iz zemlje ako imalo bolje igra…ovo sto ostane tu je zato sto to voli…nasi momci se trude vidi se I imaju zelju al dzabe…uvjek postoji nesto sto ih koci I sto I’m ne da napred

  4. Fudbal ceka isto sto i druge sportove – goli amaterizam.
    Igraci igraju za premije i transfer u inostranstvo jer je regionalnom ligom unisteno bilo kakvo interesovanje bilo kog sponzora da ulaze, pa nemamo ni ozbiljnu ligu osim regionalne i u uzrocno-posledicnim odnosima nama se kosarka zatire jer su ljudima bitniji uski navijacki interesi u zemlji gdje 90% ljudi navija za 2 kluba, oni taj interes stavljaju slijepo ispred opsteg, i politicari im samo ispunjavaju zelje pa smo mi u propasti stalno….

  5. Svake godine iznova i iznova se razočaram , što pomenu autor teksta čim prođu jednu rundu odmah velika očekivanja , ali realno mi nemamo taj kvalitet ni fudbalera a ni ljudi koji rade sa njima, kada se neko i izdvoji odmah se, nakon dobre sezone ,proda ..Potrebna su svakako veća ulaganja

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име