Photo: Fudbalski savez Crne Gore FB
Fudbalska Crna Gora je bila ponosna u subotu. Još jednom se desilo, da onaj najopasniji rezultat, dva gola viška za rivala, nije dovoljan da se pretvori u pobjedu. Holandija je imala sve, potpuno raspoloženog sudiju da se nasloni na stranu jačeg, imala je ušuškanost grupe svjesne da će minimalni trijumf biti dovoljan za odlazak na SP, što je bio i glavni cilj, imala je opšti utisak nadmoći koji se na kraju pretvorio u nadmenost. Tu su pogriješili, kao i neki ranije.

U subotu sam imao osjećaj da ne umijem da se radujem. Navika je čudo. Godinama se nečemu nadaš, pa dolazi na kašičicu, pa i kad dođeš, zvizne te kao Fjuri, ošamuti i ostaneš dovoljno dugo grogi da ne možeš da zaspeš cijelu noć. Sastavi te adrenalin, pumpa nešto neobično i čudno kroz tijelo, provuče ti sve nedoumice i razmišljanja, zašto ovako nije češće i zašto samo nekad. Fudbal to napravi od tijela, sport to napravi od života, da bude veći i jači.

Iako smo još jednom sebe stavili u ulogu nekoga ko je desetkovan do obrisa neprepoznatljivosti, meč protiv Holandije je dokazao da nas ima i više nego što mislimo, da nas ima pravih i spremnih da uskoče kada nam treba i kada nije sve kako treba. Defetizam koji imamo kada nabrajamo izostanke, pretvara se u hroničnu bolest, koju moramo što prije da izliječimo, ne zbog ovih koji nijesu tu, svako iz svojih razloga, nego zbog ovih koji su ostali i koji moraju da daju to što imaju, kada dođe sledeća šansa.

Utakmica protiv Holandije je fudbalski incident, kao i ona tri meča sa Englezima, kao i one divne pobjede protiv Ukrajine i Danske. To su incidenti koji su prijeko potrebni da se raspali fudbalska mašta, bez koje nema igre, pred neki novi ciklus i neki novi start. Potrebno nam je da u nešto vjerujemo, pogotovo nam je potrebno da vjerujemo da možemo i bez nekih koji nijesu tu, zbog povreda, kartona, virusa. Moramo da ostanemo ubijeđeni da ko god da dođe, ima mjesta, ima pravo na šansu, ima prostor da tu šansu iskoristi.

Nije lako imati dobar rezultat, otići na EP ili SP u modernom fudbalu. U doba kada su svi prihvatili fudbal kao idealnu platformu za predstavljanje zemlje, države, kada su prihvatili sport kao fenomenalnu razglednicu, mi smo ostali zatucani, na nivou plemena, da se svađamo oko međa i ograda, da dijelimo kuću i da pravimo nove ulaze. U doba kada se svuda oko nas stvara sinergija da bi se došlo do zajedničkog uspjeha, mi smo odlučili da se ne radujemo kada su naši bolji od rivala. To mora da prestane.

Da bi se danas došlo do rezultata, svi su bitni. Svaki onaj koji stoji na ćošku bilo koje tribine, koji voli fudbal, ima pravo da kaže mišljenje i da doprinese. Crna Gora, fudbalski, treba nas sve. Svako ko osjeća da je fudbal igra kroz koju vibriraš zbog emocija koje daješ i primaš, mora da ostavi trag i unese neku novu energiju u podmuklu svejednoću koja nam se uvukla pod kožu opterećenu funkcijama i dnevnom politikom. Niko ne smije da bude otpisan i izopšten. Previše smo mali, da bi se igrali tako.

Fudbal u Crnoj Gori je zatočenik manjka entuzijazma, manjka sportskih radnika sa stilom, zatočenik je sitnih interesa, koji bi željeli da prerastu u krupne, ali srećom, neznaveni su i ne znaju kako. Moramo da mijenjamo običaje, koje nazivamo dobrim, da počnemo da ih nazivamo pravim imenim, da proberemo bolje od ostalih, da im damo pravo i slobodu odlučivanja i prepoznavanja klinaca, koji sjutra, za koji dan, mjesec ili godinu, mogu da zasluže svoju šansu na Gradskom ili nekom drugom stadionu.

Crnoj Gori je potrebno svako dijete koje zakorači na taj zeleni teren, ne možemo da se odreknemo bilo koga od njih, jer samo uz dobru konkurenciju, zdravu, možemo da dovedemo sebe, da se opet uvedemo u stanje prirodne selekcije, gdje igraju najbolji, dok ne dođu bolji. Sve ove fudbalske minijature, onaj majstorluk Vukotića, onaj pokušaj Vujnovića da dođe do lopte bez obzira na sve prepreke, sve će to da ostane samo uspomena, ako se ne pomjerimo sa mjesta, sad, odmah. Pa i onaj Ristov gol, koji nas je bacio u fudbalski sevdah.

Ne postoji dovoljno karaktera, niti riječi, koliko je nama, kao društvu potrebno, da nam fudbaleri igraju dobro, da zapisujemo datume fudbalskih utakmica kao crvena slova u kalendarima, da razmišljamo o desantu, kad dođe neko vrijeme za baraž, koliko nam fali da se zajedno radujemo, veselimo, da zaboravimo na individualne muke koje su svima najveće i najteže. I fudbaleri i košarkaši i košarkašice i rukometašice i svi ostali, shvatili ste poentu.

Ovaj komad planete ima nešto posebno u sebi, mogućnost da iz malo čega ili ničega, napravi nešto. To se dešavalo toliko puta kroz istoriju, da nam je ušlo u DNK, da je nama potrebno da zagrebemo ništa da bi napravili nešto. U svijetu fudbala, ne možeš da kreneš od nule, potreban je i sistem i ljudi i animatori i pedagozi i psiholozi. Klinci sanjaju taj dres, a kad ga dosanjaju, onda moramo da im dokažemo da nam mnogo znače, da sa tim dresom mogu da se igraju lopte, ali ne mogu da se igraju sa našim emocijama i ponosom.

Zakon akcije i reakcije je jasan, ne treba ga previše objašnjavati, nije potrebno samo biti dobar u teoriji, moramo mnogo toga pretvoriti u dobru praksu. Prije svega, za početak, da te momke pretvorimo u naše heroje, izabrane predstavnike, koji su tu da urade ono što mi kao obični smrtnici ne umijemo, ne možemo, oni ipak bolje znaju kako da nađu put do gola. Njih treba da volimo, stalno, ne samo kad su dobri kao protiv Holandije, nego i kad su loši kad ne ide.

Jedino tako možemo da se nadamo da će naša fudbalska realnost biti konstanta, a ne samo jedna od onih noći u životima, koju pamtimo i koje se rado sjećamo. Zato utakmicu protiv Holandije, ne smijemo da zaboravimo, niti smijemo sebi da dozvolimo da opet upadnemo u zamku, da više pričamo o momcima koji nijesu tu, koji ne mogu da pomognu, nego o onima koji su tu i spremni da izginu. Da naučimo, nije koga nema, nego, ko je ostao.

2 KOMENTARI

  1. Zaista su nam “sokoli” u subotu ispunili srce i (valjda) sve učinili radosnim i ponosnim. I igrom i zalaganjem zaslužili su onih 2:2, i pokazali da nijesu baš “za bačit”, ka što mnogi misle. Ali do takvih podviga može se jedino zajedništvom i stopostotnom posvećenošču reprezentaciji od početka priprema

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име